Анализа стања

Забрану повратног дејства закона, односно забрану тзв.ретроактивности, дефинише Устав Републике Србије у члану 197. Она је врло јасно и прецизно дефинисана, али основни проблем код овог начела је што лаичка јавност неретко не разуме његову примену. Људи су веома често жељни некакве револуционарне правде, па с тим у вези увек се питају како се неком тајкуну не одузме имовина за коју они сматрају да је стечена тако што је отимано од народа. Управо је принцип забране ретроактивне примене закона нешто што то спречава, јер у супротном имали бисмо апсолутни хаос. Да ли се тиме задовољава правда? Сигурно да се често догађа да правда не буде задовољена. Ипак, замислите само да ово начелно није на снази? Реално, правна несигурност би уништила систем. Зато се између можда и опастанка неке неправде и апсолутног урушавања система, а вероватно и доживљавања још већих неправди, ипак увек бира мање зло. Принцип забране ретроактивног дејства закона на неки начин управо и има за свој циљ да онемогући нове неправде.

Члан 197.

Закони и сви други општи акти не могу имати повратно дејство.
Изузетно, само поједине одредбе закона могу имати повратно дејство, ако то налаже општи интерес утврђен при доношењу закона.
Одредба кривичног закона може имати повратно дејство само ако је блажа за учиниоца кривичног дела.

О принципу забране повратног дејства закона говоримо у овом подкасту.