Владимир Ђукановић

Никада нисам био истомишљеник Чедомира Јовановића. Напротив, у сваком погледу, идеолошком и вредносном, сматрао сам да је бити на супротној страни од оног што он промовише заправо насушна потреба друштва. Његови ставови су били један од разлога због којих сам са великим жаром и емоцијама улазио у политичке окршаје са његовим истомишљеницима, јер сматрао сам да би такве вредности уништиле српско друштво. Но, намерно истичем овај појам „политичких окршаја“ мислећи на озбиљне дебате и сучељавање мишљења. После толико година које сам провео у активној политици доживео сам да се сагласим са Чедомиром Јовановићем, јер сам пажљиво испратио његову анализу актуелне политичке ситуације у Србији коју је изложио на „Јуроњузу“ и признајем да све оно што је изрекао у вези са жељом одређене неформалне професорске групе која се лажно представља да су студенти, а она се тиче лустрације политичких противника, као и да данас заправо не постоји политика, не само код нас, већ нигде у свету, апсолутно је истина.

Жеља за лустрацијом је одраз немоћи оног ко такву идеју заговара. Ради недостатка било какве здраворазумске идеје којом би привукао бираче, заговорници лустрације се труде да кроз радикализовање политичке сцене и наметање мишљења како је противник ауторитаран и да спроводи диктатуру, пронађу оправдање за њихове екстремистичке потезе. Поента је представити неистомишљенике као оне који на најдиркетнији начин крше слободу речи, медија, људска права и сл, тако нешто кроз агресивну кампању утувити јавности у главу да превлада као опште мишљење, да би финале свега било да по промени власти имаш алиби да неутралишеш противника кроз намештене лустрационе поступке, па чак ако је потребно да то урадиш и физички. Практично, то је класично увођење диктатуре и суспендовање демократије. Оно што лустратори никако не могу да објасне је чињеница да у овој „Вучићевој диктатури“ они сваки дан износе најгоре гадости о самом Вучићу, његовој породици, измишљају афере, а нико за тако нешто не сноси последице. Признаћете, тако нешто у диктатурама је немогуће. Међутим, у диктатурама је уклањање политичких противника и забрана њиховог рада нешто што је уобичајена појава, а баш то лажни студенти промовишу као основну тачку њиховог програма. Тиме суштински показују очај и тотални недостатак идеје, али и незнање у политичком артикулисању њихових присталица, те зато су они угасили опозиционе политичке странке и створили туце бесмислених зборова и којекаквих неформалних група које промовишу најгору анархију. Ту долазимо до овог другог Јовановићевог становишта, а то је убијање политике. Чак ћу се сложити и да је сама власт донекле крива за тако нешто, али оно што се догађа на опозиционој страни је тотални хаос и убијање политичких партија које доприноси апсолутној суспензији нормалног политичког живота. Не знам колико ће ово неког да утеши, али ништа боље није широм земљине кугле. Политика се свела на изливе мржње преко друштвених мрежа, што се посебно код младих манифестује касније и на улици. Дипломатија је практично умрла, односно данас су сами амбасадори постали непотребни, јер у свету у коме никаква правила више не постоје довољно је да напишете пост на ИКСУ, као што то Трамп ради, те тако да затресете читаву планету. Друштвене мреже преузеле су улогу дипломата, састанци, конгреси, семинари, Уједињене нације, Савет Европе, ОЕБС, све то је постало бесмислено и небитно. Кога брига данас шта ће донети као одлуку Европска комисија у вези са Гренландом, када Трамп напише пост у коме нагласи да му је Гренланд потребан због њетове безбедности и да ће САД сигурно на овај или онај начин преузети Гренланд?

Тако је и на микро плану. Широм света политички противници више не разговарају, већ само се вређају преко друштвених мрежа. Дијалог је одавно заборављена реч, а ако се дрзнеш и помислиш да седнеш са противником за сто или у телевизијску дебату, сматраш се најгорим изродом и издајником опције којој припадаш. Политика се свела на што сочнију увреду, мржња је постала пожељна, а ту места за било ког ко макар мрву пристојности захтева, једноставно нема. Неки нови талас дува у свету политике како на нивоу света, тако и на нивоу сваке од држава. Правила су одавно избрисана, а победник је онај ко је јачи и безобзирнији. Могу слободно да кажем да бар што се мене тиче, никакво бављење политиком ми више не представља изазов. Напротив, имам озбиљно гађење према овоме што се данас зове политика и то је један од кључних разлога због кога одбијам да идем у било какве телевизијске емисије, као и што сам угасио апсолутно све налоге на друштвеним мрежама које сам имао. Уопште не желим да будем део таквог амбијента, јер сам васпитан да никог не мрзим, да немам непријатеље и да сваки проблем разговором може да се реши. Пошто то данас није модерно, самим тим нисам ни ја у моди, што ми искрено и прија, па нема разлога ни да се нешто претерано истичем, нити да износим ставове за које се залажем, јер полемика је одавно умрла категорија. Да учествујем у било каквим грађанским поделама и немирима, немам намеру. Србија мора да буде земља у којој ће се свачији став уважити и о њему се разговарати, али данас је то утопија и када о томе говорим осећам се као диносаурус.