Недавно је Мариника Тепић промовисала у Народној Скупштини коначну идеју за српско правосуђе, а то је да се оно у будуће устроји баш онако како се то учинило у суседној нам Румунији, изговарајући гомилу сулудих хвалоспева на рад тамошњег тобоже храброг антикоруптивног тужиоца, Лауре Ковеши. Истине ради, нити је она била нешто храбра, нити је имала Бог зна какав резултат, осим што је за рачун бриселске бирократије почистила румунску политичку сцену од неподобних политичара по сам Брисел. Без обзира што је огромна већина процесураних градоначелника, посланика, полицијских старешина, па и министара, током поступка била ослобођена од оптужби, они више нису могли да се баве јавним послом, па је тако румунска политичка сцена доживела катарзу по Бриселу. Уосталом, да је у Румунији демократија одавно угашена довољно говори чињеница да уколико на изборима победи неко ко није по вољи Брисела, избори се поништавају, а дотични бива оптужен и ухапшен на правди Бога, најчешће под оптужбом да је руски човек. Такву судбину Мариника Тепић, али и читав блокадерски пратећи оркестар, желе да намене Србији. Практично, да будемо парија Брисела у којој ће главне правце свих могућих истрага спроводити бриселска бирократија преко неког свог послушника коме ће дати чин тобоже антикоруптивног тужиоца са задатком да уклони неподобну политичку гарнитуру која не жели да спроводи диктате.
Орбан је то одавно схватио, па у Мађарској такву свињарију није допустио, већ напротив, све те Сорошеве замисли у вези са правосуђем и директним владањем државом преко правосуђа, у корену је сасекао. Пошто тако нешто не могу никако да му опросте, свим силама ће се потрудити да га у априлу на мађарским изборима смакну са власти. Да ли ће у томе успети, видећемо, но нема дилеме да ће баш због освете, уколико Орбан изгуби изборе, затвор бити његово будуће пребивалиште. Тај вид непослушности и пркоса који је он према њима демонстрирао неће му никако опростити. Уосталом, сетите се одавно већ заборављеног, бившег премијера Северне Македоније, Николе Грујевског. Оног момента када није пристао да мења име земље и када се успротивио диктатима из Брисела, доживео је револуцију и тешке оптужбе за корупцију. Тамошња тужитељка, Катица Јанева, немилосрдно је хапсила ког је стигла, добијала је силне награде за њен рад, док на крају и сама није била ухапшена. Грујевски је добио азил у Мађарској, баш код непослушног Орбана, доведен је Зајев који је спровео све што је од њега тражено, па и више од тога, правосуђе је у потпуности под контролом странаца и сви актери садашње македонске политичке сцене, уз сво поштовање према премијеру Мицковском, озбиљни су заробљеници тамошњег наметнутог система по коме Брисел диктира ко је крив и ко ће у затвор и како ће се и у ком правцу водити истраге.
Но, вратимо се на Србију. Неко сам ко одавно заговара да се тзв.специјална тужилаштва укину, јер у досадашњој пракси њихови резултати су апсолутно никакви, а држава беспотребно троши енорман новац на њихов рад. Волео бих да је држава заиста одлучила да тзв.специјална тужилаштва за организовани криминал и за ратне злочине или укине или да их подведе под Више јавно тужилаштво у Београду или под Виша јавна тужилаштва у Београду, Новом Саду, Нишу и Краљеву, како је то иначе учињено са посебним одељењима за корупцију. Имати државу у држави, односно некаква специјална тужилаштва која су сама за себе и без икакве контроле над њиховим радом, а чији су ефекти такви да им сваки поступак траје скоро па деценију и најчешће се осумњичени ослободе од оптужбом, али после толиких година процеса више нису ни за какав нормалан живот, изгубило је сваки смисао. Проблем због чега се то не ради је чињеница да су ова тужилаштва чеда западног света, јер то су нам они увели на мала врата да би баш преко тих институција уз помоћ подобних тужилачких кадрова који су прошли њихове семинаре и обуке контролисали државу. Суштина је да најосетљивије истраге у Србији увек буду под контролом неке од амбасада. Отуда је сасвим јасно зашто су УСАИД и разне друге тобоже добронамерне организације улагале милионе у тзв.реформу српског правосуђа. Практично су стварали државу у држави, где су неки људи које нико никада ни на једним изборима није бирао, судије и тужиоци, постали све и свја у држави, док они које је народ бирао да буду власт и који имају народни легитимитет, не питају се ништа. Ипак, да би држава у држави до краја функционисала, она мора да има апарат силе, а тај апарат би била тзв.тужилачка полиција за коју толико агитују по задатку сви могући блокадерски медији и гласноговорници. Таква полиција била би формално под контролом подобних тужилаца, а суштински њом би се управљало из одређених амбасада, док би се Министарство унутрашњих послова свело на делатност Комуналне полиције. Најбољи доказ томе је систем одговорности, јер полицајац увек непосредно одговара свом надређеном старешини. Овде би такав полицајац одговарао искључиво тужиоцу, чиме би се практично од МУП-а ишчупала главна његова делатност и пребацила у руке подобним тужиоцима који би тада немилице хапсили кога би стигли у зависности шта би им се из неке амбасаде дошапнуло. Практично, та тужилачка полиција била би савремени гестапо, тамо неки главни тужилац који би им био непосредни руководилац био би нови Драги Јовановић, док би суштинску управу, сличну ону коју је Вермахт имао у окупираном Београду, обављала нека западна амбасада или некаква мисија Европске уније. Избори би постали небитни, јер кога год би народ изабрао, тај се не би питао ништа. Праву власт имали би тужиоци и судије, односно амбасаде које би њима управљале. Власт изабрана од народа свела би се на икебану, тако да би у пракси постало апсолутно неважно ко је победник небитних избора.
Баш због свега овог од огромне је важности да се усвоји сет правосудних закона и да се започето лудило које су замислили поједини носиоци наше правосудне власти у старту исече. Зато и јесте велики отпор према најављеним законским изменама, али ако Србија то сада не учини, црно нам се пише.
Владимир Ђукановић 
Постави коментар