Владимир Ђукановић

Кандидујући нам лустрацију као основу будућег програма, лажни и непостојећи студенти су нам заправо саопштили да ће евентуални долазак на власт суштински претворити у лов на вештице. Као потврду тога дају нам разни квази интелектуалци, лажни новинари и аналитичари, као и гомила анонимуса која се сваки дан вуцара од Н1 до НОВЕ С да упути некакву претњу представницима садашње власти и да оцени најаву лустрације као најбитнију ставку од које нам живот зависи. С тим у вези читамо и бесмислене текстове у којима се посебно млади људи који нису ни били рођени 5.октобра 2000.године доводе у заблуду тако што се поистовећује Милошевићев период са Вучићевом владавином и какве су биле грешке власти која је паливши Савезну Скупштину и Радио телевизију Србије дошла после Милошевића, а све то ради наука да нека будућа власт после Вучића не би поновила исте грешке. Томе је, веровали или не, посвећен готово читав број агитпроповског часописа ”Време” у коме је печат тој теми дао Филип Шварм кроз текст ”Опомене и поуке Владе Зорана Ђинђића” покушавајући да упореди неупоредиво, а то је са чим се сусрео све Зоран Ђинђић после пада са власти Слободана Милошевића и са чим ће се сусрести нека будућа власт, он би очито волео власт имагинарних и лажних студената, по одласку, ако се то уопште у скорије време догоди, Александра Вучића. Чим се пође од лоше поставке, а то је поређење неупоредивих епоха, дође се и до лоших закључака, но овде је, пре би се то могло рећи, циљ био манипулација и у овом тексту покушаћу да је и докажем.

Најпре, кренимо од самог положаја Србије у том периоду. Земља тек изашла из рата против НАТО као најмоћније силе, већ добрих осам година под најригиднијим санкцијама, на челу са оптуженим председником кога оптужује НАТО инквизиција под називом Хашки трибунал, са апсолутном бесперспективношћу за било каквим економским развојем земље и са немогућношћу да било где путујеш или из исте изађеш, јер си под тешким санкцијама. Да ли вам данашња Србија личи на тако нешто? Сложићемо се, ни у траговима. Данашња Србија под Вучићем је отворена према свим могућим крајевима света, аеродром ”Никола Тесла” је кључна ваздухопловна лука за овај део света, јер имамо летове ка САД, Русији, Кини, Аустралији, свуда по Европи, добром делу Африке, највећим делом Азије… Туристички аранжмани су вечито попуњени, иде се по два или три пута на летовања и зимовања, људи купују станове, аутомобиле, привреда расте, долазе стране инвестиције, отворени смо ка читавом свету, кредибилан смо фактор у међународним односима, имамо никад боље финансије, врхунски кредитни рејтинг, гради се инфраструктура свако мало, долази нам ЕКСПО за који сада и Трамп конкурише, долазе нам фабрике, пожељни смо за инвестирање… Можемо тако у недоглед, што значи да смо земља која има будућност и нисм у безнадежном положају у ком је био Милошевић под тешким и најгорим могућим санкцијама. Један од најбитнијих фактора је и чињеница да је Вучић данас свуда пожељан саговорник, па чак и неко ко макар на Балкану мора да се пита, јер иза себе има прилично респектабилну војну силу. Све то Милошевић није имао. Напротив, био је оптужен за измишљене ратне злочине и са њим нико није хтео да разговара, био је бомбардован, војска је била храбра и домишљата, посебно у периоду НАТО агресије, али свакако недовољно снажна да може да буде одвраћајући фактор и свакако није била модернизована, јер су је санкције као и много тога другог у тадашњој СР Југославији урнисале.

Оно што Шварм жели да избегне као чињеницу су и међународне околности. Милошевић је наспрам себе имао 19 земаља НАТО, заправо у периоду апсолутне доминације САД и неолибералног система који је креирао тадашњи униполарни свет, његове шансе за отпор су биле никакве. Данас свет више није униполаран. Напротив, имамо више изразито снажних земаља. Наравно, још увек САД држе озбиљну доминацију, али не кроз неолиберални концепт који је у фази умирања, већ кроз суверенистички поглед на свет. Данас је Европска унија та која трпи пацке од дојучерашњег главног савезника као што су САД. Колико је порасла Кина у сваком погледу, па и Русија у војним оквирима, сулудо је говорити. Такође, појава БРИКС је много тога променила у човечанству. Дакле, свет из периода са почетка 2000-тих и овај данашњи су небо и земља, што наравно и ми као мала држава, тачније сам Александар Вучић, трудимо се на најбољи начин да искористимо и да нађемо наше место под сунцем.

Разумљиво је да се Шварм и њему слични другосрбијанци са сетом присећају периода када су били млади и када су сањали снове о великим променама. Данас више нису млади, али је мозак остао у деведесетим годинама и они то не могу никако да презупче. За разлику од Ђинђића који је дошао на чело владе у земљи прилично убијеној санкцијама, нека будућа власт после Вучића доћи ће на пуну касу, никад мањи јавни дуг, редовно исплаћене плате и пензије, стабилне финансије, врхунски изграђену инфраструктуру, снажну и модернизовану армију, прилично добар животни стандард грађана. Сложићемо се, неће имати ни промил мука као што је имала Ђинђићева влада, са чијим потезима се свакако нисам у много чему слагао, али данас како пролази време и како покушавам да се ставим у његове ципеле, а свакако сам и много старији и зрелији, покушавам да разумем неке његове потезе. Зато ми је комично када Шварм даје све од себе да упореди неупредиве чињенице и да нам призива некакву правду, јер урушавати ово што је Вучић направио може само особа која не воли сопствену земљу. Да ли има криминала и корупције? Свакако да има, као што га има свуда у Европи, САД или било где на кугли земаљској. Да ли се против тога морамо да боримо? Наравно и то свим силама. Само, позивима на лустрацију не можете да се борите против корупције. Напротив, такав недемократски чин доводи друштво до тоталног хаоса и реваншизма, јер кад тад и ти што су лустрацију спроводили могу да буду лустрирани од неке нове власти која ће их заменити. Отуда, покушајте господо са нечим паметнијим и са чињеницама. Жал за младост и изношење глупости ником није на корист.