Владимир Ђукановић

 Како уђете у градски превоз, седнете у кафић или ресторан, дођете на утакмицу, позориште, биоскоп, чак и на важан састанак, прво за шта се ухватите је ваш смарт телефон. Реда ради да баците поглед да ли вам је неко подржао став који сте изнели на некој од мрежа или похвалио фотографију, снимак, а и да мало погледате скраћене снимке (тзв.шортове) и да листате гомиле бесмислених ставова којекаквих небитних ликова који себе називају утицајни твитераши. Дакле, где год да се човек окрене, видеће масу зомбираних ликова који уместо да разговарају са човеком и да се друже, радије буље у екране њиховог телефона и воде дискусије са имагинарним светом. Озбиљан доказ да смо скренули и да човечанство иде дођавола. Можда сам у неком донкихотовском расположењу, јер свестан сам да је борба против ових појава заправо борба са ветрењачама, но бар на личном плану одлучио сам да се у њу упустим и да будем искрен иде ми феноменално. Немам амбицију да путем овог текста позовем и друге да ми се придруже, али видим код много пријатеља искрени вапај за мирнијим животом, оним старим добрим без тзв.паметног телефона. Иначе, аутор овог текста стоји на становишту да је један од најозбиљнијих злочина према човечанству извршио управо онај ко је први направио паметан телефон. Но, вратимо се на моју борбу, за коју знам да су ми шансе никакве у смислу да преокренем ситуацију у човечанству, али која мени лично доноси преко потребан мир и сталоженост. Елем, ја сам из свог живота избацио апсолутно све друштвене мреже, осим Телеграма јер има једну добру опцију а то је да забраниш да те неко зове, као и због канала које Телеграм има, а у којима можете доста озбиљно да пратите међународну политику, посебно са добрим геополитичким анализама. Нисам неук да не приметим како се путем Телеграма углавном шири руска пропаганда, али одавно сам научио да одвојим озбиљно од неозбиљног и да јасно направим разлику између пропаганде и истине. Дакле, Фејсбук, Инстаграм, Тредс, Тик-Ток, Линкдин, ИКС, Редит, Вибер, Ватсап, Сигнал, за мене су прошлост.

Без обзира на чињеницу да сам имао озбиљне налоге на поједним мрежама и да ме је на њима пратио прилично велики број пратилаца, као и да су моје објаве биле доста утицајне, јер годинама сам гајио публику и додатно увек имао верификоване налоге, одлучио сам се да све угасим и да се вратим на стару добру „Нокију“ на принцип „позив и порука“. Да будем искрен, у почетку је било као када се наркоман скида са дроге, јер ми се живот годинама уназад сводио на објаве по друштвеним мрежама и какве су реакције на исте. Лагао бих када бих рекао да није било кризе, јер то није истина, али сада после три недеље могу да кажем како сам истински процветао, добио доста недостајућег времена и коначно сам почео да се бавим озбиљним стварима које сам ради боравка на мрежама и сатима проведеним уз паметан телефон тотално запоставио. Запостављао сам и мој адвокатски посао само да бих водио сулуде политичке расправе и да бих узвраћао увреде непостојећих ликова по ИКСУ. Сада видим колико сам улудо потрошио време које сам свакако могао много више да искористим и да будем са породицом, да се играм са децом, да се дружим са пријатељима, да прочитам неке паметне садржаје, књиге, текстове, да напишем нешто квалитетно, да се посветим мом адвокатском послу. О угрожавању сопствене безбедности да не говорим, јер нисам се либио да објављујем где сам боравио, са ким сам се дружио, фотографије са децом, итд. Сматрао сам да као народни посланик увек морам да будем доступан читавој јавности и да немам шта да кријем од народа, те нисам марио, као што ни данас не марим, за сопствену безбедност, али сам својом неодговорношћу могао да угрозим безбедност своје породице, посебно деце. С тим у вези, обавезно вам препоручујем сјајну књигу Слободана Стојичевића- „Дигиталне замке“ у којој на веома питак начин можете да сагледате какве све опасности вребају, посебно за децу, на интернету и колика су опасност по безбедност друштвене мреже и објављивање свега и свачега.

Највећи бенефит дигиталне детоксикације са којом сам кренуо је добијање преко потребног времена. Бар два сата дневно имам више за квалитетнији начин живота. Најбитније од свега, посебно када се скинеш са друштвених мрежа, је добијање реалне слике стања у друштву. Уколико проводиш пуно времена на ИКСУ или ако пратиш којекакве групе или инфлуенсере по инстаграму и фејсбуку, стичеш утисак да је народ на улици на ивици да започне грађански рат и да само што није пукла прва пушка, као и да су мртви скоро на све стране. Реалан живот је скроз другачији, јер када седнеш у кафану, прошеташ се улицом, уђеш у тржни центар, одеш у биоскоп, схватиш да оно што читаш по мрежама нема везе са истином. Напротив, људи су генерално жељни да се испричају са неким ко је наводно нешто битан у политици, мада ја себе тако никако не доживљавам, хоће да питају, да вас сврате на кафу, да се сликају, па чак и ако се не слажу са вама имају жељу да људски попричају. Лаж је да постоји мржња међу људима. Она се вештачки креира по мрежама и када дуго времена проводите на истима, почнете да верујете како је на улици небезбедно. На неки начин то и јесте био циљ креатора покушаја обојене револуције, али на сву срећу та свињарија није успела. Истина, увећао се број екстрема, посебно међу младима, али и то је негде системска грешка саме власти јер није довољно обраћала пажњу на мржњу која се сеје преко друштвених мрежа. Отуда, веома сам велики поборник забране ношења паметних телефона деци до 15.године, као што је то увела Аустралија. Као што нестручна особа не сме да приђе оружју, тако и незрела особа не би смела да приђе паметном телефону, јер он врело лако може да се претвори у оружје преко кога на разним апликацијама, посебно друштвеним мрежама, можете да ширите стравичну мржњу.

Док сам време проводио читајући и пратећи разне идиотске садржаје по ИКСУ, Фејсбуку и Инстаграму, почео сам да верујем како су људи заиста незадовољни и несрећни јер нам се граде аутопутеви. Рецимо, за оне тунеле ка Пожеги заиста сам у једном моменту помислио како народ проклиње дан када су они прокопани и да се заправо само чека моменат да се они уруше, јер Боже мој, заиста нису безбедни. Толико је глупости на ту тему написано по мрежама, да сам се чак и ја који је веома обазрив када чита садржај по мрежама у једном моменту запитао да ли је то заиста истина. Међутим, живот и реалност су скроз другачији. Народ је заправо пресрећан што има аутопут, као што је пресрећан што ће имати брзу пругу до Будимпеште и што ће у неком моменту од Ниша до Будимпеште стизати за три и по до четири сата. Заправо, оно у шта некако нисам желео да поверујем, а искрено вукло ме је присуство на мрежама и жеља за паметовањем, били су изборни резултати. Када читаш објаве по мрежама стичеш утисак да Вучић и СНС немају шта да траже на изборима и да у најмању руку ако живи остану, односно ако их претходно твитераши не поубијају, добро су прошли. Међутим, како први резултати почну да стижу јасно је сваком да Србија није друштвена мрежа ИКС, те да је боравак и бескрајно упуштање у расправе на тој мрежи ужасно лоше по ваше психичко стање. У вама почне да буја мржња и бес према онима који вас вређају, а за које чак и не знате да ли су прави или бот налози, добијете лажну слику о стању у друштву и спремни сте на агресију без икаквог повода.

Најбитније од свега, посебно за оне који желе на озбиљан начин да се баве политиком или да анализирају политичка збивања, када се скинете са друштвених мрежа можете да се посветите читању озбиљног политичког садржаја са кредибилних интернет страница, часописа, па и дневне штампе, а најбитније је што ћете вашу пажњу усмерити и ка поновном читању књига. Ми смо годинама уназад почели да добијамо функционално неписмене генерације, јер су своју писменост, као и оно на шта обраћају пажњу, изграђивали тако што су објављивали садржај по мрежама. Просечан млади човек данас нема времена више од десет секунди да прочита текст, јер му ништа не држи пажњу, а оно што пише скраћује до те мере да га чак и целу реч мрзи да напише. Знам да у Србији постоји лечење од зависности друштвених мрежа, међутим мишљења сам да држава ову болест међу млађим светом мора много озбиљније да третира и да се озбиљније прионе на указивање штетности које друштвене мреже могу да изазову уколико се конзумирају временски колико то данас млади чине. Њихов живот се заправо и пренео на мреже. Како год, признајем да се осећам као наркоман који се скинуо са хероина. Што би се рекло, храбро се одлучих на овај потез, али пресекао сам и борићу се колико је год то могуће у савременом свету да будем ван домашаја друштвених мрежа. Бескорисно утрошено време, а верујте да је време нешто најдрагоценије што човек поседује, једноставно морамо да у ово мало овоземаљског живота који нам Бог подари да га искористи далеко квалитетније. Дружимо се са људима, а не са апаратима. Уосталом, ускоро ће предизборна кампања. Онај сељак негде у Србији хоће да му дођете на чашицу љуте и на кафу да са вама уживо поприча. Њега Фејсбук, ИКС или Инстаграм, не занимају