Владимир Ђукановић

Немам ништа против што се поједине колеге адвокати, а затим и судије и тужиоци, па и виђенији правници како су сами себе крстили, појављују по Шолаковим медијима како би критиковали недавно донет сет правосудних закона које је предложио уважени колега Угљеша Мрдић. Критика је здрава, увек сам је подржавао, трудио се из сваке критике нешто да научим и да усвојим уколико сматрам да је оправдано. Оно што ми смета у наступима горе набројаних колега је ужасна агресивност у реторици, чак и отворене претње и нетрпељивост према онима који сматрају да су ово добри закони. Заправо, они не могу да прихвате чињеницу да постоји огроман број правника, истакнутих у првничкој бранши што као адвокати, професори, судије, тужиоци, који сматрају да је овај сет донетих закона нешто што је морало одавно да се донесе. Отуда, они без блама у њиховим наступима дају себи за право да кажу како они говоре у име комплетне адвокатуре или у име свих тужилаца и судија. Људи, саберите се мало, то једноставно није тако, нити сме да буде тако. Нити ви представљате комплетну адвокатуру, нити говорите у име свих судија и тужилаца, нити сте већина у правничком свету. Оно што је још опасније, то је чињеница да стичем утисак да су ваши наступи пре свега у вези са вашим политичким активизмом, што са правном струком нема баш много везе.

Рецимо, једна од замерки, а њу је истакао и уважени професор Владимир Петров, председник Уставног суда, је та која се тиче јавне расправе. Да се разумемо, законе није предложила влада, па да се организују јавне расправе. Законе је предложио један од колега народних посланика. Истина, могло је можда да се организује неки округли сто или шта год, али није било обавезно. Рецимо, ја сам велики противник тих јавних расправа, јер оне ничему не доприносе, осим да се опструира доношење неког законског акта кроз истицање неретко тотално бесмислених примедби. Уосталом, власт је добила поверење народа да руководи земљом онако како она сматра да је то најбоље. Закони који се доносе у Парламенту највећим делом и јесу израз одређене политичке воље да се одређена област уреди онако како је то власт замислила на основу истакнутог програма који је кандидовала током кампање. Када се власт промени, они који су незадовољни оваквим законима слободно нека их мењају, али немате право да спочитавате законски прописану могућност народном посланику да кандидује одређене законе, као ни владајућој већини да их подржи. Рецимо, као неко ко је адвокат стојим чврсто на становишту да су ове измене биле преко потребне и да није смело уопште да се дозволи да имамо практично независно тужилаштво. Тужилаштва су свуда у свету део извршне власти, а ми смо практично дозволили да имамо државу у држави и да они руководе земљом, а да их нико за то није бирао. Оно што је код нас било на делу, нигде у свету не постоји, тако да су измене предложене од колеге Мрдића изузетно добре, али са њима мора да се настави и у будуће. Основни критеријум увек морају да буду резултати. Елем, нека нам ови што се противе усвојеним изменама кажу ефекте досадашњег система упућивања тужилаца. Наравно да не смеју то да кажу, јер су резултати више него поразни. Имамо тужиоце који су по две деценије упућени, очито намерно их нису изабрали на положаје на које су упућени, јер су тако држани у шаци да ако не раде како им наложи Врховни јавни тужилац увек могу да буду враћени на нижу плату у тужилаштво у које из којег су упућени. Опростите, али свим силама подржавам што су донети закони прекинули ту праксу. Да не говорим о томе што нико не сме да се дрзне да говори о резултатима рада Јавног тужилаштва за организовани криминал, за чије се укидање као специјалног тужилаштва одавно залажем. Немам против да буде посебно одељење рецимо Вишеј јавног тужилаштва у Београду или да постоји више посебних одељења, баш као и за корупцију. Досадашњи резултати су поражавајући, јер од свих великих случајева они су бар у 90 одсто изашли као поражени, односно оне које су процесуирали на крају после деценију, па скоро и две деценије, бивали су ослобођени, а држава је плаћала енормне одштете. Тада смо добијали дупло голо- нити је било адекватне санкције, јер окривљени су ослобођени, али после деценију процеса њихови животи су уништени и више нису ни за шта, па смо добили зомбије који ником више као људи нису потребни. Који је смисао тога? Зато сам велики заговорник укидања Јавног тужилаштва за организовани криминал као специјалног тужилаштва и уколико се икада такав закон буде појавио апсолутно ћу га подржати ко год да га предложи.

Надам се да ове колеге што обилазе медије неће ићи до тога да ми забране право на мишљење, односно да ће се понекад сетити да пробају и да укрсте мишљење са онима који не мисле исто као и они, а не само да их жигошу и вређају где стигну. Такође, имам право да укажем да судије и тужиоци не смеју да се баве политиком, што поједини од њих очито раде. Имам право да укажем да тужилац не сме да иде у стране амбасаде, да се фотографише са амбасадором једне светске силе и да тако шаље поруку ко му заправо држи леђа, нити да наступа у медијима, баш као ни судија, док му старешина то не одобри. Неки ред мора да постоји. Мишљења сам да је донетим сетом правосудних закона држава коначно почела да враћа ред у области правосуђа, па ако хоћете и сопствени суверенитет, јер више је него очигледно да је једна група судија и тужилаца помислила да ће бити устоличена да води државу уз помоћ одређених амбасада које су значајно учествовале у досадашњим ”реформама” наших правосудних закона. Баш ме занима што се тада нису залагали за јавне расправе. Усвојени сет правосудних закона који је предложио колега Мрдић заиста је сет закона који по први пут од 2000.године чини ми се нису писале одређене амбасаде, већ их је писао и предложио српски посланик као глас народа коме је неправде у нашем правосуђу преко главе.

Зато, драге колеге, немојте да позивате на побуну адвокате, судије, тужиоце, већ покушајте да дебатујете. Немојте да вређате оне који другачије мисле, нити да се представљате да говорите у име читаве правне струке, јер то није тако. Дијалог, дебата у емисијама, то је нешто што се тражи, а не ваше једноумље. У сваком случају, пуна подршка држави на враћању реда и суверенитета у наш правосудни систем.