Владимир Ђукановић

Народни сам посланик, Богу хвала, ево већ 12.година. Претходно сам пуних 14 година на различите начине извештавао из Скупштине Србије, што значи да ми је до детаља позната и најмања процедура у вези са радом Парламента. Не постоји Парламент на кугли земаљској у коме посланик нема право да предложи неки закон, осим ако није у питању систем као што је у Северној Кореји нпр.мада и тамо неко ко је делегат у Парламенту верујем да може нешто да предлаже, свакако уз строгу партијску дозволу. Но, ако смо на терену парламентарних демократија, а Србија свакако спада у ред таквих земаља, онда је једно од основних права народног посланика да предлаже одређена законска решања.

То право искористио је и колега Угљеша Мрдић, те је предложио, а већина у Парламенту је усвојила, сет закона из области правосуђа. Све је било чисто као суза и у складу са законом. Оно што је замерено приликом доношења тог сета закона је чињеница да није било јавне расправе. Да се разумемо, није било лоше да је организован неки округли сто, али јавна расправа сама по себи није ни била подразумевајућа, јер законе није предложила влада, већ народни посланик. Да је предложила влада, мада ни тада није обавезно, али се подразумева, верујем да би била јавна расправа. Иначе, лично сам противник свих тих силних јавних расправа, јер неретко се претворе у циљану опструкцију доношења одређених законских решења и немају сврху да се заиста дође до нечег квалитетног већ је искључиви циљ да се заустави намера државе да нешто промени, побољша, уведе као новину и сл. Парламент одражава политичку вољу већине народа која је изашла на изборе, те у складу са тим сасвим је логично да скупштинска већина доноси одређене акте који јесу одраз њене политичке воље коју у јавности презентује. Опозиција има право да кроз скупштинске дебате оспорава предложена решења. Може то да учини и кроз медијске наступе, као што може да кандидује за неке будуће изборе као свој програм да ће изгласане законе укинути или променити уколико на следећим изборима победи. Оно што је суштина, а то је да су изгласани закони свакако воља скупштинске већина на коју она има право, баш као што никако не можете да укинете право народном посланику да предлаже закон. Суштински проблем који се јавио приликом изгласавања ових закона је у томе што поједини медији, лажни новинари, а посебно којекакви аналитичари, представници непостојећих зборова и студената у блокади, желе да оспоре право Народној Скупштини, односно скупштинској већини, да доноси закон. Као последицу таквог бесмисла, без трунке срамоте позивају на блокаде, протесте и генералне штрајкове, а најгоре од свега је чињеница да им се у томе придружују поједине судије и тужиоци који без трунке стида не желе да се повинују донетом закону који је изгласан од једине надлежне институције за доношење закона, а то је управо Народна Скупштина, која ту надлежност црпи из највишег правног акта, а то је Устав Републике Србије. Богу хвала, они јесу мањина, те је сасвим јасно да сваки учени правник, а логично је да су судије и тужиоци учени правници, ипак схвата да није нормално чинити тако нешто само зато што је надлежни државни орган за доношење закона изгласао закон који се неком судији или тужиоцу не допада.

Оно што још више забрињава је чињеница да се о садржини донетог сета правосудних закона у јавности уопште не полемише. Заправо, већина оних који се појављују у медијима и који себи дају за право да коментаришу поменуте законе, јасно је да исте није ни прочитала. Да не говорим о томе да исте коментаришу претежно људи који нису правници, односно да на делу имамо којекакве аналитичаре, тобожње новинаре и уреднике, економисте, чак и глумце, али најмање имамо правнике, а и ако се којим случајем и нађе неки правник тај сипа којешта по задатку и јасно се види да није ни погледао донета законска решења. Ту је колега адвокат, Владимир Гајић, потпуно у праву, јер у више наврата је у његовим наступима изнео управо ову тезу. Намерно се путем манипулативних текстова и прилога врло циљано објављују бесмислице како би се изазвао револт код народа, мада чак и на тај начин ти који то чине не успевају тај револт да изазову, јер обичан народ је прилично киван и гневан на српско правосуђе и већински сматра да се оно прилично отргло од државе, што добрим делом и јесте истина. Једна од кључних обмана је прича о наводном укидању Јавног тужилаштва за организовани криминал. Тако нешто нико није ни помислио да донесе као законско решење, мада је аутор овог текста апсолутно присталица укидања ове, допустићу себи да то напишем, параполитичке институције. Оно што јесте овим решењима према ЈТОК-у учињено, али није само према ЈТОК-у већ и према свим другим тужилаштвима, је изгласани амандман колегинице Оље Петровић да се сви до сада упућени тужиоци морају да врате у своја матична тужилаштва у року од 30 дана од ступања на снагу донетог закона. Ово решење има своје врло чврсто утемељење, јер имамо поједине тужиоце који су упућени готово две ипо деценије! Поставља се питање- зашто тај неки тужилац који је упућен из неког Вишег јавног тужилаштва у нпр.Јавно тужилаштво за организовани криминал, није до сада и изабаран да буде тужилац у ЈТОК-у, већ га двадесет и кусур година држите на узици као упућеног? Одговор је једноставан- на тај начин га практично држите у шаци и он мора да поступа како му неко ко га држи у шаци свира. У противном, тај неко, а до сада је то била Загорка Доловац као Врховни јавни тужилац, може без проблема да га врати у матично тужилаштво на значајно нижу плату. Дакле, ово решење је више него добро, а сами тужиоци нека се запитају зашто је до сада ЈТОК имао чак 11 упућених тужилаца од 21 колико их је тренутно тамо, односно зашто је било више упућених, него изабраних и коме је то одговарало. Највише у свему забрињава чињеница да о досадашњем раду и резултатима ЈТОК нема полемике у јавности, а они су благо речено лоши. Готово све битније предмете ово тужилаштво је на суду изгубило, а Србија је због тога морала да плати око 150 милиона евра одштете. Нису ли кључни параметри за постојање неке институције управо њени резултати? Уколико бисмо реално сагледавали досадашње резултате ЈТОК-а, реално би било да они сами затраже да буду укинути. Но, судећи по опхођењу тужиоца Младена Ненадића, на тако високоморалан чин тешко је од њега очекивати да се на њега одлучи. Такође, једна од битних промена је и одузимање надлежности Врховном јавном тужиоцу да искључиво он врши упућивање тужилаца, већ ће то од сада радити Врховни савет тужилаца, чиме је заправо монопол и самовоља Врховног јавног тужиоца одстрањена. Уједно, посебно одељење Вишег јавног тужилаштва у Београду за Високо-технолошки криминал, а ово је врло важна област и највећи број кривичних дела у будуће вршиће се управо у овој области, долази коначно у потпуности под ингеренцију оном ком припада, а то је Више јавно тужилаштво у Београду. Оно је до сада само формално ту било, али је тужиоца за ВТК бирала искључиво Загорка Доловац као Врховни јавни тужилац, а не Виши јавни тужилац у Београду коме то одељење, понављам, припада. Логично, ко хоће да се удуби у материју видеће да су ово заправо веома добре промене, те да никакве лоше намере нису постојале, већ напротив, жеља је била да се отклоне аномалије које у пракси стварају озбиљне проблеме.

Битна промена је и увођење још једног основног суда и тужилаштва у Београду, па се досадашњи Трећи основни суд и Треће основно тужилаштво који су покривали подручје Новог Београд, Земуна и Сурчина, дели и добијамо Четврти основни суд и Четврто основно тужилаштво које ће покривати Земун и Сурчин, док Нови Београд остаје под надлежношћу Трећег основног суда и Трећег основног тужилаштва. Да се разумемо, општина Нови Београд има становника више него Црна Гора и скроз је бесмислено да један суд и једно тужилаштво уз тако велику општину додатно има још две општине које такође имају велики број становника. Додатно, пошто се гради ЕКСПО и практично добијамо нови град на подручју општине Сурчин, овако нешто је сасвим логично и неопходно. Иначе, Београд је некада имао чак пет основних судова у тужилаштва, али је тзв.реформом из 2009.године сведен на три. Данас када је Београд израстао у огромну метрополу и када има све већи прилив становништва, не да је потребно пет, него можда и шест, па и седам, основних судова и тужилаштава. Увођење Четвртог основног суда у Четвртог основног тужилаштва је изузетно добро решење, али мора се размишљати да се уведе на подручју града Београд можда још један основни суд и још једно основно тужилаштво.

Елем, ово су суштинске промене које је донео сет тзв.Мрдићевих закона у области правосуђа. Поставља се питање- шта заиста у овим изменама неком смета? Ко даје право поједним колегама адвокатима да говоре у име читаве адвокатуре? Ко даје право појединим судијама и тужиоцима да говоре у име свих судија и тужилаца? Ко даје право неуким људима који нису правници да коментаришу и да обмањују јавност у вези са овим законским решењима? Морамо једном да се научимо да прво се сами у нешто уверимо, па да дамо суд, а не да верујемо манипулацијама које циљано одређени медији пласирају. Мишљења сам да су ово одлична решења и да би требало даље наставити са променама закона у српском правосуђу. Разумемо појединце који су до сада имали монопол у одлучивању, као и оне којима се неке од надлежности одузимају, а они су баш преко њих покушавали помало да руше власт. Ипак, морају да буду свесни да време одговорности долази, а да је време њихових злоупотреба прошло. То су баш ови „Мрдићеви закони“ као почетак озбиљних реформи у правосуђу и показали.