Владимир Ђукановић

Прокламоване слободе изгледа да имају и своје озбиљне негативне стране, односно очито смо дошли у фазу у претераних слобода, па су баш они који су их највише прокламовали већ неколико година уназад покренули талас озбиљних рестрикција, посебно оних који се односе на интернет. Најпре је започело са цензуром информација за које се сумња да макар у и у траговима пласирају проруску пропаганду, затим и прокинеску, да би се кренуло са забраном руских медија на слободном западу, руских интернет канала, друштвених мрежа, да бисмо данас дошли у фазу да западне земље, дакле оне чија је вредност слобода мишљења и говора, почињу да забрањују и смарт телефоне, додуше ограничавајући их на децу, а уједно са њима и друштвене мреже. Најпре је са тим кренула Аустралија, а за њом Француска, па Словенија, па је Европска комисија донела одлуку да Тик-Ток мора да промени дизајн јер је претерано нападан и превише привлачи кориснике… У сваком случају, дођосмо до оне фазе за коју сам одувек тврдио да је истинита- слобода јесте диван појам, али није неограничен.

Да се разумемо, лично сам велики заговорник забране коришћења смарт телефона не само деци до 15.године, већ све до пунолетства, једнако као што сам апсолутни заговорник забране приступа друштвеним мрежама било ком малолетнику уз увођење строгих провера о старосној доби оног ко на мрежама жели да региструје налог. Данашњи клинци лако се довијају и умеју да лажу године, те је ригидност у том погледу више него неопходна. По угледу на Французе, па и Словенце, било би од велике користи да и Србија покрене иницијативу забране коришћења смарт телефона млађима од 15 година, као и забране приступа друштвеним мрежама, уз обавезно увођење школског предмета на коме ће се учити са каквим се све могу опасностима суочити на интернету. Сама информатика која се данас учи у нашим школама је недовољна, прилично је сувопаран и застарела, па је у овом сегменту неопходно мењати наставни план и програм. Најозбиљнији видови криминала данас се одвијају управо преко интернета, дигитално насиље постала је свакодневица, навођење на самоубиство, на вршење кривичних дела, регрутација за терористичке акте, опасности које вребају од интернет предатора, односно педофила, врбовање клинаца за секте, све то данас имате на друштвеним мрежама и нисмо ни свесни са чим се све наша деца суочавају.

Недавно сам прочитао вест да су се три девојчице у Индији извршиле самоубиство јер им је отац одузео мобилне телефоне. То емотивно везивање за Ајфон или неки други смарт телефон, јер он омогућава да имамо приступ нечему о чему можемо само да сањамо, а то је живот у виртуелном свету, који ако се најобичнијим одузимањем те справе од стране родитеља прекида и враћамо се у реалан сурови живот, уме да буде озбиљна фрустрација за младе људе. Клинци данас живе кроз игрицу ”Роблокс”, информишу се преко јутјубера, Инстаграм и Тик-Ток инфлуенсера, губе фокус да било шта озбиљно прочитају, губе интересовање за школу, јер када имају ”предавача” на Јутјубу који је разлог да похађају наставу… Деца се данас осамљују, заљубљују преко мрежа, доживљавају емотивне бродолома, губе способност да комуницирају четири ока и да се обрате чак и првом комшији, јер све им је доступно преко смарт телефона. Деца данас не читају књиге и не играју се на игралиштима, што је застрашујуће. Деца су нам данас кривих кичми, озбиљно нарушених способности за репродукцију текста, функционално су неписмена и све више без амбиција да успеју у реалном животу, јер свој успех везују за виртуелни свет и добијање што више лајкова. Зато је потребно урадити нешто озбиљно радикално, колико год да је то у данашњем савременој свету готово немогуће учинити, како би се то прекинуло, јер колико год да ће у будућности владати вештачка интелигенција, колико год да ће све бити роботизовано и дигитализовано, ипак човек не сме да се изгуби. Не сме да изгуби душу, идентитет, друштвени живот, вољу да разговара. Страшно је данас када седнете у кафану и за столом уместо људи да разговарају међусобно, заправо очи исколачују на екран мобилног телефона. Затрпавање суманутим информацијама од којих је 90 одсто апсолутно непотребно, озбиљно разара мозак. Као и бескрајно листање сулудих кратких снимака по друштвеним мрежама који озбиљно заглупљују човека.

Аутор овог текста пише све то из личног искуства, јер има свакодневни рат у кући са четворо деце, од којих су троје већ полако тинејџери. За сада држим линију одбране, али притисак је из дана у дан све јачи, па и та линија лагано пуца. Зато и молим државу да покрене законске регулативе по угледу баш на земље Европске уније и да се учине одређени кораци како бисмо спасили будуће генерације. Спадам у оне који полако долазе у другу фазу средњих година и прибегао сам тзв. дигиталној детоксикацији- обрисао сам све могуће друштвене мреже, као и платформе за комуникацију и вратио се на предивну, стару и добру Нокију. Верујте, као да сам се поново родио. Да будем искрен, нисам једини и то је оно што ме помало радује, јер очито код људи долази до презаићења информација и чињенице да нам је све доступно, па природно је да људи траже мало да се врате у мир и ретро фазу. Мишљења сам да ће тога бити све више, јер враћање у реалан свет је једина шанса да опстанемо као људи.