Владимир Ђукановић

Колико пута су ме људи питали да им помогнем нешто у неком министарству, градском секретаријату, некој од мноштва државних институција или предузећа, рачунајући да имам толики утицај да је буквално довољно само да позовем и да ће тамо неки шеф или директор одмах да изврши оно што сам му рекао. Искрено, никада ми није била јасна та сулуда перцепција коју многи грађани имају о мени и посебно се гадим најгорих лажи које о мени круже, а које очито многи свесно подмећу по принципу- ”Зови Ђуку, тај све може да ти заврши”. Не може Ђука ништа да заврши, нити тако функционише, али знам да је то готово бесмислено да говорим и пишем, јер у то нико жив неће да поверује. О мени су толике лажи написане, да је немогуће људе убедити у нешто другачије. Признајем, одвратно се осећам због тако успостављеног мишљења о мени, неретко доживљавам и непријатности јер не могу људима да објасним да то што ми траже је немогуће урадити, као и чињеницу да бар 90 одсто функционера по државним институцијама не познајем и никада им очи видео нисам. Е, ту долазимо до одређених питања која желим да поделим са публиком која буде читала ово писаније, јер сведоци смо да је покушај обојене револуције у Србији и насилног рушења власти потекао из државног сектора и то баш од људи које је ова власт устоличила на кључна места у разним секторима и дала им масне плате. Заиста, без да се тиме хвалим, већ напротив, гро функционерског света у држави не познајем. Да будем искрен до краја, никада ме није ни занимало да их познајем. Проблем је у томе што је бројка тих људи којима очи никада видео нисам истински енормна, те ни мени самом није јасно где је власт те људе пронашла, односно из ког шешира их је извадила и доделила им да одлучују о судбинама грађана, па и мојој. Дакле, о мени је створена фама као о неком ко на позив све решава, бесмислена кампања о мени као режимском адвокату који лагано вади људе из притвора, наређује судијама и тужиоцима шта да раде годинама уназад је вођена, као и то да сам трбухозборац Александра Вучића и неко ко заправо говори оно што Вучић мисли, али не би требало да изговори. Наравно, овакве неистине срачунато су пласиране, све са циљем да ми се уруши кредибилитет и да се о мени направи слика бахате и осионе особе која свуда у име Вучића све решава тако што ногом отварам врата. Ипак, у пракси је ситуација таква да једва познајем сваког петнаестог функционера и то на здраво-здраво. Не дружим се са људима из света политике, не седим са њима по ручковима и вечерама, немам додирних тачака са њима.

Рецимо, занимљиво је да у граду Београду, као и у другим локалним самоуправама, готово никог не познајем. Такође и по министарствима, све те силне државне секретаре, помоћнике, шефове неких сектора, углавном појма немам ко су ти људи. О тзв.независним телима и агенцијама да не трошим речи, јер за већину тих институција док ми неко не укаже не бих знао ни да постоје, а не да познајем неког ко је на њиховом челу. Одмах да се разумемо, ни мало се не жалим због тога и суштински ме баш брига за све њих, али признајем да није ни мало пријатно да се прст увек упери за сваку њихову свињарију према Александру Вучићу или према нама у Српској напредној странци који смо њени препознатљиви функционери, а да никакве везе са њиховим радом немамо. Отуда, увек се питам ко је те људе пронашао, где, када, на основу чега, зашто је за њих лобирао и изгурао их на одређене положаје, ставио их на врхунска примања, дао им у руке озбиљне ингеренције, да би највећи број њих покренуо обојену револуцију и покушао на силу да смени ту исту власт која им је све дала. Рецимо, када погледам могуће кандидате за лажну студентску листу, тамо се могу пронаћи озбиљни режимски кадрови. То су људи који су добијали далеко снажнију режимску подршку, што за избор, а што касније за разне прохтеве, него што сам је рецимо ја, као препознатљиви функционер владајуће странке, икада имао у животу. Узмимо само ректоре Београдског универзитета, како Иванку Поповић, тако и Владана Ђокића. То су класични режимски људи, јер овај режим их је уздигао у висине, с обзиром да их је по не знам ком критеријуму довео на та места и омогућио им да неко чује за њих и да добију могућност да управљају институцијом каква је Београдски универзитет. За узврат, режиму су вратили тако што су, посебно ректор Ђокић, своје положаје на најгори начин злоупотребљавали како би стварали сопствене политичке опције баш преко универзитета и грбаче студената. Могао бих читаву ”Политику” да потрошим пишући о директоратима, агенцијама, којекаквим независним телима и сл.у којима је директно ова власт постављала разноразне ликове, а који су данас главни политички противници власти. О судовима и тужилаштвима излишно је износити опште познате чињенице, посебно о томе ко је лобирао за ког судију, председника суда, тужиоца… Баш ти који су највише клечали и молили да их власт негде изгура, ти су данас највећи противници Вучића и читаве власти. Баш ти који су функционерима СНС долазили на славе, свадбе, крштења деци, ти их данас хапсе, подмећу им афере, измишљају кривична дела где их нема и директно раде на рушењу Вучића. До јуче су се позивали на њега, клели се по разним дружењима на верност и лојалност, али очито су позиви одређених амбасада, лепи пријеми, семинари, обећане функције само да се Вучић сруши, однеле превагу. Наравно, они ће увек говорити као су на та места дошли јер су, Боже мој, стручни и ванстраначки. Невидљиви широј јавности и непознати, јер њих нико ни на једним изборима није бирао, они суштински по дубини држе моћ и раде шта хоће. Њих нико не спомиње, али прст иде ка мени како ја могу све да завршим. О мени ће се стварати слика бахате особе, једног од најмоћнијих режимских људи, ружиће ме ко стигне, а ова господа која су апсолутни кадровски промашај Српске напредне странке, суштински ће моћ да манифестују из сенке и да живе њихове слатке животе без икаквог стреса, јер им закон тако нешто омогућава.

Због свега што сам изнео, а у пракси је баш тако, велики сам присталица партијског запошљавања и испољавања политичке воље у свим сегментима опције која је победила на изборима. Мука ми је од лажних ванстраначких људи, битанги које се куну на верност, а чекају прву прилику да пређу на другу страну. Народ када гласа за одређену политичку опцију, даје глас да њени страначки кадрови управљају системом. Коначно, време је да се врати истинска улога политичке странке. Онај ко је победник, он поставља страначке кадрове и тако преузима одговорност. Овако, системом владају ликови које нико жив не зна, нико им очи видео није, а лажним представљањем да су стручни и ванстраначки суштински су врхунска мета за којекакве амбасадоре и врбовање, јер им је интерес њихове задњице једино битан у животу. Систем власти Српске напредне странке баш је то доживео и умало се није урушио од ”сопствених” кадрова које нико у странци не познаје.