Владимир Ђукановић

Седмица за нама обележена је вешћу да су у Краљеву ухапшена двојица мушкараца која су ни мање ни више него планирала да изврше ликвидацију председника Републике, као и чланова његове породице. Наравно, циници са тајкунских медија  одмах су рекли како је то спин, како Вучић од себе прави жртву, па су чак се бацили и у организацију протеста подршке ухапшенима, јер Боже мој, они су ратни ветерани који су бранили отаџбину. Судећи које су годиште ухапшени тешко ми је да поверујем да су били ратни ветерани, али нећу да улазим у те детаље. О томе нека се изјасне надлежне институције. Сам председник државе истакао је да постоји снимак који јасно указује да су њихове намере биле да му кољу децу, а да је разлог тако испољене мржње и агресивности бизаран, јер су чули нешто на одређеним тровачким медијима, чик погодите којим. Ту заправо долазимо до поенте писања овог текста као покушају да се укаже на чињенице да баш ти „професионални“ медији заправо имају за задатак да циљано делећи грађанство на ћације и Богом дану друштвену елиту направе као сасвим нормална појаву да се убије онај кога означе као ћација, односно оног ко предводи ћације, претходно га криминализујући до бесвести чиме се заправо његово физичко уклањање оправдава. Ћаци није човек. Он је нижа раса и он смета. Загађује околину и краде нам кисеоник. Уосталом, сетите се само извештавања „професионалних“ медија када је упуцан Милан Богдановић испред Скупштине у Ћациленду. Готово сви професионални медији листом су о том догађају тако срамно извештавали, да је то готово била одбрана пуцача и напада према упуцаном, јер Боже мој пуцач више није могао да трпи Ћациленд и сасвим оправдано је упуцао Богдановића који га својим присуством нервира. За све њих током лета када су дивљаци палили просторије Српске напредне странке по Србији или чак пуцали у њих као нпр.у Врњачкој Бањи, увек се проналазило оправдање за пиромане и пуцаче у смислу да код њих преовладава оправдани гнев. Чак се новинарка једног од тих „професионалних“ медија онако из срца изланула рекавши да се испред просторија Српске напредне странке ништа посебно не догађа, осим што демонстранти пале просторије. Дакле, то што је неко палио просторије, то је сасвим у реду и то није ништа посебно, а просторије морају да се спале јер оне изазивају револт код демонстраната. Следећи логику извештавања тих медија, када си револитиран онда имаш право и да убијеш, зар не?

Када се на овакав начин поставе ствари, онда су позиви на „оправдану побуну“ заправо позиви на нападе према неистомишљеницима и њиховој имовини. Они морају да се доведу до фазе да их народ презире, да буду облаћени на сваком кораку, да им буде непријатно на улицу да изађу, да буду вређани, уплашени, да им се деца несигурно осећају, али ако све то некако и преброде, онда је метак једино решење. Како њима, тако и читавим њиховим породицама. Заправо, ствара се амбијент да је сасвим нормално убити државног функционера, па био то и изабрани председник, ако је он ћаци, јер он је добио гласове ћација, а ћаци нису способни да рационално размишљају, они су затуцани и глупи, те зато је ту Богом дана елита која ће све то лепо да исправи тако што ће убијати неистомишљенике.

Оно што додатно запањује у случају хапшења ове двојице која су како је објављено припремала покушај убиства председника Републике је и чињеница да чак и они медији који су наклоњени властима нису покушали дубље да истраже ову причу. Све се свело на објаву вести, изјаву председника Републике да постоје снимци на којима та двојица говоре како ће да кољу председникову децу и то је то. Чак су и они ушли у ту наметнуту колотечину, јер сасвим би новинарски исправно било да се покренула читава прича о томе како су дошли на идеју, због чега, да ли су имали логистику, како су то све планирали, да ли су и какве припреме већ вршили, да ли су имали помагаче…. Потпуно нереално делује да су они гледали неки телевизијски програм и тек тако добили идеју да убију председника државе, таман и да су тзв.ратни ветерани и да су не знам колико обучени и способни за тако нешто. За овакве подухвате неопходна је озбиљна логистика, сарадничка мрежа, засигурно ангажовање неке стране службе, можда чак и делова домаћег безбедносног сектора. Према томе, ово је тема о којој је морало да се навелико и нашироко пише. Начин како је све то пласирано у јавност испада да је сасвим нормално и уобичајено да неко једног јутра устане и одлучи да убије председника државе, јер је претходно вече рецимо чуо у кафани неке приче на основу којих је помислио да је председник лош човек. Тим пре све је ово морало на озбиљнији начин да се обради, јер у свету су атентати уведени као уобичајена појава. На председника САД, Доналда Трампа, покушани су у више наврата, што док је био у кампањи, а што и сада док је председник САД. Недавно му је лудак са канистером пуним бензина и са пиштољем упао на посед Мар-а-Лаго на Флориди са циљем да га убије. Сетимо се Роберта Фица, Словачког премијера, кога је манијак упуцао док се Фицо руковао са присталицама. Левичарски анархисти, посебно активисти АНТИФА покрета, широм света сматрају да је ликвидација политичког противника кога су они нациљали да је по њиховим мерилима фашиста оправдан акт и да се сматра као нешто пожељно у њиховим револуционарним плановима. Са противником нема разговора, већ искључиво омаловажавање и изопштавање из друштвених токова, а ако га то не сломи и ако је непоколебљив, онда је убиство једино решење. Сетимо се само Чарлија Кирка, кога су увелико сви заборавили и то са разлогом, који се свуда борио за слободу говора и жестоко се широм САД противио деловању радикалних левичарских покрета. Брутално је убијен у Јути, а готово сви левичарски активисти и мејнстрим медији, слични овим нашим тзв.професионалним медијима, вест о његовом убиству објављивали су скоро па са одушевљењем. Као да је убијена бубашваба, а не човек. Кирк им је био трн у оку, зато што је њихову циљну групу, а то су млади, привлачио ка Трампу својом отвореношћу и победама у јавним дебатама по универзитетима. Био је омиљен код младих, те зато је морао да буде брутално склоњен.

Србија већ 12 година трпи медијску харангу и најпримитивније криминализовање сваког ко се успротиви наративу наше лево-либералне елите, јер баш толико функционишу медији под шапом и патронатом Драгана Шолака. Практично, 12 година одвија се брутална криминализација и дехуманизација Александра Вучића, његове породице и његових најближих сарадника. Од тога да је диктатор, аутократа, наручилац убистава, предводник батинаша, шеф организованог криминала, криминалац, шеф свих наркодилера… Нема шта није написано и измишљено за њега. Наравно, рођени брати и најстарији син су окорели криминалци, чак потенцијалне убице, зеленаши, власници свих могућих и немогућих фирми, компанија, грађевинских парцела и објеката, најексклузивнијих хотела и угоститељских објеката по Србији, перачи прљавог новца преко рачуна у иностранству, директни шефови наркокартелима… Сви блиски сарадници унутар Српске напредне странке такође имају своје огромне латифундије и део колача од бављења криминалом. Када се овако сваки дан постављају ствари и сваки дан се лаже и измишља, а све са циљем стварања мржње код оних који нису присталице власти управо према поменутим представницима власти, онда се ствара и амбијент да је сасвим оправдано и нормално да се такви убију. Отуда, ликвидација председника Републике и његове породице, бар за те тзв.професионалне медије, била би оправдани обрачун побуњеног народа са мафијом. Уосталом, на то се и свело њихово медијско пумпање током овог готово једноипогодишњег насиља којег трпимо. Зато ниједном ћацију не сме да се дозволи да поремети слику њихове стварности коју нам креирају, а баш је Ћациленд то упорно чинио, па је зато Милан Богдановић морао да буде упуцан. Да је не дај Боже погинуо оправдање би ишло у правцу да је убијен неко ко је штитио мафију, а да је пуцач као озлојеђени грађанин можда мало претерао, али у сваком случају у себи је носио оправдани гнев.

Све у свему, оваквих случајева сличним овом случају из Краљева, плашим се да ћемо имати све више и више. Посебно сада када им је пукла револуција, јер очекивања су била огромна, а доживљен је пораз. Они који не буду желели да га прихвате, латиће се „тешке артиљерије“, а она ће свакако подразумевати и покушаје атентата на најбитније представнике власти. Амбијент који су „професионални“ медији створили је баш такав да неки не могу у глави да презупче да је све пропало и да су баш они, слично као у сатанистичким сектама, предодређени да изврше задатак и да убију непријатеља, чиме ће револуција добити свој пуни сјај.