Владимир Ђукановић

Не, није шала, нити је власт осмислила нешто чиме би дискредитовала опозицију. Напротив, на појаву ове аномалије указала је баш опозиција и то никако не сваљујући кривицу на власт, већ је прст упрла ка тзв.студентима који су листом, где су били у прилици, онемогућили да листе лажних студената заједно са опозиционим странкама изађу на мегдан властима у десет локалних самоуправа у којима ће се 29.марта одржати локални избори. Бизарност се најпре огледа у чињеници да опозиционе политичке странке нису на почетку сулудих протеста изразиле негодовање због конспиративних наступа гомиле анархиста и радикалних левичара који су себе означили да су студенти, а још мање су реаговали на њихове јавне наступе који су се огледали да у медијима не казују њихово име и презиме и да заузимају тако безимени сате и сате телевизијских програма или да наступају под кодним именима, што је тек само по себи имбецилно до бесвести. Тако смо код Оље Бећковић у ”Утиску недеље” гледали сат ипо особу која није дозволила да буде потписана, јер пленум који га је послао у емисију није му дао овлашћење да се широком аудиторијуму представи именом и презименом. Истини за вољу, у почетку је свима то деловало помало симпатично, чак и забавно, но враг је однео шалу када су пленумашки комесари почели да обилазе општине широм Србије и да прете опозиционим политичким активистима и функционерима, захтевавши ултимативно од њих да практично угасе њихове политичке организације и да не изађу на изборе.

Врхунац је био недавни наступ Драгана Ђиласа, као лидера Странке слободе и правде, који је на јутјуб каналу његове странке покушао да објасни зашто у Смедеревској Паланци није дошло до јединствене листе блокадера и опозиционих странака. Наиме, како Ђилас тврди, та листа је била договорена, али су само дан пред предају дошла нека двојица ваљда студената, који су се представили као Калуђер и Алек, наредивши да опозиционе странке морају да лете са листе и да од јединственог наступа нема ништа. Тако је првобитна забава, претворена у пакао, односно деца која су се заиграла почела су озбиљно, слично предратним комунистима, да делују и да превасходно започну процес лустрације према опозицији. Власт ће да лустрирају ваљда ако власт сруше револуцијом, те им баш ови, а и сваки наредни избори, служе као искорак ка спровођењу револуције која по њиховом мишљењу тече, а када плима довољно надође, онда они ступају на сцену и преузимају власт. За сада све то делује комично, но баш је аутор ових редова још када је све почело крајем 2024.године указивао да тзв.лажне студенте и њихове пленуме не занимају никакви избори, нити политички програми, јер њих дословно занима само револуција и долазак на власт револуцијом. Тада је то деловало смешно, а данас видимо да се претворило у реалност. Опозиционе политичке партије то лудило су тада подржавале, а данас кусају врелу чорбу коју су сами запржили и горко се кају што су то учиниле. Поента пленумског деловања је прављење мреже која ће у моменту доласка револуције бити одмах спремна да преузме власт и баш као 1945.године да све противнике позатварају, да покрену промену читавог друштвеног система и да забране другачије мишљење. Нешто слично Пол Поту и Црвеним кмерима. Њих не занима никаква нуђење алтернативе, програма, нити имају вољу и жељу да се допадну народу, јер они сматрају да они свакако нуде нешто најидеалније, те да је било какво надметање у програмима са подржаваоцима постојећег система бесмислено. Постојећи систем и они који га прихватају по њима морају у крви да буду угушени, јер то је једина алтернатива. Самим тим, све док не дође повољан моменат њихово деловање мора да има привид конспиративности, револуционарна обележја и радикалне ставове, јер компромиси не смеју да буду идеја водиља.

Разлика у односу на предратне комунисте је чињеница што су комунисти деловали под забраном коју је увео Краљ Александар, те су третирани као терористичка организација, па је самим тим конспиративно деловање имало неког смисла. Данас ове имбецилне пленуме нико не забрањује, нити их шиканира, па је конспиративност сама по себи бесмислена. Чак, могло би се рећи, то понекад делује толико имбецилно и комично, да власт заиста може да трља руке док такви постоје, но ипак постоји проблем. Он се огледа у радикализованом начину деловања тих људи, што ствара приличну друштвену нестабилност и несигурност, а то јесте заправо њихов циљ- да друштво стално буде под тензијом и да се догађа нека побуна. Да ли због паркића, сече стабала, универзитетских питања, немања паркинг места, потпуно је небитно. Битна је тензија, а тензију могу само да стварају и подижу они који нису толико познати, већ се њихово деловање своди на оперативу на терену и то све под кодним именима. Да будемо начисто, опозиционе странке у дуелу са њима немају никаву шансу, јер пленуми и јесу организовани по принципу војске и по одређеној хијерархији, а уз све то имају озбиљну спољну логистику. Имају чак и револуционарни занос и идеју водиљу, а то је промена целог друштвеног система. Суштински, имају све што актуелна опозиција нема, те управо је то разлог зашто су они способни да наметну темпо у политичком деловању. Прави дуел је онај са властима, односно сукоб са традиционалним српским друштвом које пленумашки револуционари суштински презиру. Зато су оби избори 29.марта пребројавање између оних који желе да очувају државу, односно постојећи систем и традиционални српско друштво и оних који су за анархију и уништење државе као појаве. Ти људи презиру српску историју, презиру Цркву и традиционалне српске вредности. Они то чак и не крију, заправо поносе се тиме и то је суштински њихов програм. Њихово конспиративно представљање је баш и усмерено као томе да укажу како је бесмислено поштовати форме, представљање, знати ко је главни у селу, ко је домаћин. Напротив, њихова тежња се своди ка томе да постоје апсолутне слободе и да је свако вољан да се побуни за шта хоће ако осети да га систем гуши, односно да држава нема право да реагује ако се појединац осећа због нечег угроженим, чак и када је то до крајњих граница бизарна ствар. Рецимо, ако му не у дворишту током пролећа не процвета цвеће како је замислио, он има право да блокира улицу.

Није битно да ли људе раде, да ли примају плату, да ли имају од чега да живе, већ је битно да увек имају право на побуну, чак и када то нема никаквог смисла. Зато ћемо се у наредном периоду све више сусретати са Калуђерима, Алецима, другом Марком, Пиштом, инжињером Бабићем и сличнима, јер будућност се своди ка томе да конспиративци воде политику, а да домаћини буду угушени. Битно је да то не дозволимо и да устанемо против таквих накараних појава, а прва прилика је 29.март.