Владимир Ђукановић

Миц по миц, шта год ми мислили, али ратни вихор лагано куца на европска врата. Почело је са Украјином, а шири се од Блиског Истока и претвара дојучерашње зоне идеалног комфора у страхом завијена подручја. Истини за вољу, Доха, Дубаи, Абу Даби, све су то места која физички нису у Европи, али која су по стилу живота суштински дисала западно-европским плућима. Нико није могао ни да сања да ће тамо било када петарда да пукне, али враг је однео шалу. До јуче фантастичне туристичке и пословне дестинације где је безбедност обичног човека била на највишем могућем нивоу и где се вртео сав могући светски капитал претвориле су се у пакао. Дакле, више нема пардона, јер када се тако нешто учини онда је сваки следећи потез само још радикалнији, а ветар тај пакао увелико носи ка Европи која је захваљујући њеним бриселским бирократама увелико почела да лупа у ратничке добоше, посебно према Руској Федерацији. Није ни мало наивно када председник Вучић говори о томе да се сви спремају за рат и да на мир и било какав дијалог нико ни не помишља. Отуда и његове претпоставке да ћемо у неком моменту бити нападнути, што многим сада делује као научна фантастика, али чињенице које он ређа, а до сада је у вези са светским збивањима погађао у милиметар, указују нам да је примена доктрине да живимо у миру, али да се спремамо као да ће сутра букнути рат, једина исправна. Заиста, данас су прилике постале баш такве да увече можемо да одемо на спавање, а ујутру да нас пробуде сирене и вести да је рат отпочео. Србија ће очима европских политичара бити посматрана као руски савезник, без обзира што то нема баш много везе са истином, али времена су таква да се данас захтева сврставање. Уколико ниси са мном, онда си против мене. Неутралност се не прихвата, јер је лудило узело маха. Пошто су ратови букнули или су негде тек помало угашени свуда тамо где су сукоби иначе плодни за избијање, остао је још Балкан као нетакнут. Тај меки трбух Европе како га је Черчил називао долази полако на ред да се пробуши, а његовим бушењем да се и ми, његови становници, поново дохватимо за гуше.

Да ли ће то бити за годину, пет или десет, мање је битно, али оно што су пројекције и што се увелико може видети по понашању наших комшија, сукоб на Балкану ће у неком тренутку букнути. Србија никако не сме да буде снажна, како економски, тако и оружано, а пожељно је додатно је раскомадати па ће аспирације хрватског и албанског фактора на нашу територију у једном моменту доћи до изражаја. Све под оправдањем када дође до сукоба између Русије и Европске уније да се на тај начин заправо сузбија руски утицај у Европи. Војни савез који је направљен између Загреба и Тиране, где сада намерно изостављам Приштину с обзиром да је Косово и Метохија саставни део Србије, а опет се мора истаћи да је тзв.Приштина заправо Тирана, свакако је уперен искључиво према Србији. Зашто би иначе унутар војно-политичког савета какав је НАТО, настајао нови војни савез између Хрватске и Албаније? Према коме би такво војно савезништво иначе могло да буде уперено? Да неће можда на Мађарску да крену или на Аустрију? Можда на Турску? Смешно је све то, јер јасно је као дан да је тај савез, коме ће у једном моменту можда бити прикључена и Бугарска са њеним тежњама и аспирацијама у Македонији и југоисточној Србији, наравно у зависности ко буде на власти у Бугарској, уперен искључиво према Србији. Што се тиче хрватских аспирација, оне су одавно познате, а то је читав Срем и Бачка, односно све до Земуна. Албански фактор сагледава тзв.Велику Албанију до Ниш. Нама сада све ово делује помало невероватно, али чињеница је да се у свету гасе државе, мењају границе, припрема се нови поредак и мора се прихватити као реалност да су овакве замисли нешто што у својим дугорочним плановима наше комшије разрађују сматрајући то као њихов национални програм. Дакле, када дође до отвореног ратног сукоба између Русије и Европске уније, а сасвим је јасно да до тог сукоба једноставно мора да дође, тог момента Србија ће бити нападнута од овог савеза и рат ће бити неминован. Наравно, то одмах подразумева нови сукоб у Босни и Херцеговини, јер ће нападачи помислити да се коначно може новим геноцидом решити српско питање у Босни и Херцеговини и тако угасити Републику Српску. Међународни фактор ће бити такав да ће већина земаља Европске уније, бар оне најбитније плус Велика Британија, отворено стати на страну војног савеза који нас буде нападао. Турска ће једва дочекати својих пет минута да пружи логистику албанском фактору и да додатно помогне муслиманске власти у Сарајеву, а ми Срби ћемо морати да се бранимо како знамо и умемо. Зато је Вучићев принцип да се наоружамо до зуба и да уложимо велика средства у модернизацију војске наша насушна потреба. Данас када свако отима од сваког и када не важе никаква правила нити принципи, остаје једино гола сила. Онај ко је јачи, односно ко боље удари или узврати, тај има шансе да опстане. Друге нема.  

Немам намеру никог овим текстом да плашим. Само не волим ни да бежим од реалности. Немогуће је када свуда по свету ничу сукоби као печурке после кише и када се више не зна ко пије и ко плаћа да ми останемо нетакнути. Тачно, ми морамо све од себе да дамо да се рат не догоди, јер нама је у интересу да економски и у сваком другом погледу развијамо Србију. Но, не можемо да бежимо од чињенице да је читав свет потпуно полудео и да економија, наука, спортска достигнућа, образовање, никог више не занимају. У фокусу је само да ли ћеш победити у сукобу или ћеш бити поражен и нестати. Зато ми морамо озбиљно да се за рат припремамо и да не глумимо необавештене идиоте. Према томе, куповати што више најмодернијих ракета, дронова, авиона, ПВО система, улагати до лудила у одбрану, обавештајни и контраобавештајни сектор, бити офанзивнији у смислу обавештајног рада према региону, баш како су они све ово време офанзивни према нама… Рукавице су скинуте, а наша шанса да очувамо мир мери се тиме колико смо спремни за озбиљан ратни сукоб. Што будемо спремнији, веће су шансе да сваког потенцијалног агресора одвратимо од помисли да нас нападне. Уколико би се дрзнуо то да уради, узвратити му жестоко да му се заледи крв у жилама. То је рецепт за опстанак у ова сулуда времена.