Владимир Ђукановић

Одувек сам се са гађењем односио према изреци- важно је учествовати. Обична алиби реченица за вечите губитнике и лењивце, односно оне који немају никакву амбицију да негде нешто ураде, како од свог живота, тако и шире за своје окружење или земљу. Пошто нам предстоје избори у десет локалних самоуправа, а како и сам припадам политичкој опцији која увек даје све од себе да на крају изборне трке прва прође кроз циљ, нејасне су ми придике које можемо чути од стране конкуренције како је то недемократски јер желимо свуда да победимо. Између осталог, баш овог викенда је нпр.Родољуб Шабић истакао како би ”за власт био опасан сваки пораз, чак и у малим Лучанима”. Колико је само бесмисла изречено кроз ову реченицу, то је застрашујуће, међутим ужасавајући је однос који кроз овакву изјаву Шабић испољава према људима који живе у Лучанима и са каквим ниподаштавањем се гледа на ту општину. Узгред, Лучани нису мали, јер ако ћемо по броју становника свакако је Севојно мање, али они су градска ужичка општина. Но, то је већ незнање дотичног Шабића који тешко да би мрднуо даље од центра Београда, али ће нам на сваком месту држати придике о демократији. Елем, вратимо се на полазне основе наше конкуренције која уместо критике за евентуално лош рад владајуће странке у срединама у којима се избори одвијају и понуде квалитетнијег програма, грађанима тих општина заправо нуди ниподаштавање. Када дођу изборни резултати онда прво крену са причом да су покрадени, а када виде да и та будалаштина не пролази и да народ неће да се одазове на сумануте протесте против наводне изборне крађе, јер иста се није нигде ни догодила, онда се пређе на тактику број два, а то је како ти избори заправо нису били ни важни. Тако се заправо цементира поглед са висине који опозиција у глобалу има према обичном народу. Елем, то је и јесте разлог њихове алиби приче о томе да је важно да учествују, јер њих резултат и победа практично не занимају. Њима су избори само средство за подбуњивање масе кроз причу да су они недемократски, да су покрадени и да није демократски то што Вучић и Српска напредна странка побеђују свуда, што је само по себи озбиљна глупост, јер суштина демократије и јесте у томе да се поштује воља већине. Проблем наших вајних опозиционара, како страначких функционера, тако и лажних студената, односно блокадера, управо лежи у томе што они не могу да прихвате реалност да у већинском делу народа они нису тако популарни колико су рецимо на друштвеној мрежи ИКС. На изборима нема ботова, нема стотине лажних налога, већ је један човек, један глас. Када се увече пребројимо обично дође до нокаута који ти реалност приреди, а ударац реалности је најболнији. Ту нема потребе да ти судија броји до десет, јер када те реалност погоди ударцем, слично је као када би те неко маљем одаламио.

Но вратимо се на жељу Српске напредне странке да свуда победи, што јој иначе опозиционо настројена јавност, посебно лажни аналитичари и којекакви стручњаци опште праксе, често спочитавају као вид ауторитарности. Чак се дотле ишло да су се поједини амбасадори мешали у наше изборне процесе покушавајући да наговоре Александра Вучића да опозицији препусти неку општину. Просто, невероватно! Зашто би неко препуштао било шта и допустио да та општина буде урнисана од стране конспиративних ликова који осим нетрпељивости према Вучићу и владајућој странци не нуде апсолутно ништа? Не постоји план, не постоји програм, не зна се ни ко су им људи на листама, нико појма нема ништа о њиховим биографијама, састављено све са коца и конопца и онда се тражи да се таквима нешто препусти. То је лудило само по себи. Тим лудачким захтевима и таквој бесмисленој аргументацији мора се стати на пут. Дакле, Српска напредна странка је формирана како би своје политичке идеје кандидовала народу и за њих добила поверење народа, како на локалном, тако и на државном нивоу. Наравно, жели свуда да победи, у свакој месној задници, па чак ако би били избори и на нивоу кућних савета. Свуда жели да се бори, да кандидује њене идеје и да тражи поверење грађана. Од момента када је формирана, упорно је радила на страначкој инфраструктури, обуци активиста, политичком усмеравању њених чланова, учењу вођења кампање… Дакле, све оно што свака озбиљна политичка организација свуда на свету ради. Њени активисти обиђу буквалног сваког бирача у некој локалној самоуправи, раде кампању сигурног и капиларног гласа, упорни су, желе да разговарају са људима и видљиви су свуда на терену. Опростите, а ко спречава другу страну да то исто ради? Рекло би се лењост да се направи озбиљна организација, као и да се понуди адекватна алтернатива, јер они су умислили да су друштвене мреже и страна логистика довољни за победу на изборима. Константно потцењују народ, сматрају га глупим, затуцаним, омаловажавају средине широм Србије и онда се питају зашто губе. Губе, јер је њихово понашање нешто што је неприхватљиво ширим масама. Никако не могу да прихвате да изван њиховог балона ипак стоји већинска Србија која не прихвата да буде понижавана, да је зову ћацијима и да је готово кроз расистички очи самопрокламована блокадерска елита посматра са умишљених висина. Зато та већинска Србија упорно излази на изборе, па чак и када је незадовољна владајућом локалном самоуправом, ипак гласа за њу јер у њихову општину или град дође тај Вучић па изриба локалне руководиоце, замени комплетно локално руководство, понуди нове планове и програме народу, доведе им фабрику, путеве до куће. Обичан човек види да тај Вучић дође и из Индије и право дође у њихово село да их пита шта им је потребно. Људи чак и када су љути, цене посвећеност и то што неко хоће да их чује. Ту се управо враћамо на почетак да није само важно учествовати, већ је важно победити. Победа се остварује кроз жестоку борбу, а онда траје сваки дан кроз упоран страначки рад. Све оно што конкуренција власти никада није умела или није желела за све ове године да учини. Зато им се 29.марта смеши нови нокаут који ће им реалност задати.