Владимир Ђукановић

Верујем да многи од вас који буду читали овај текст нису никада ни привирили на друштвену мрежу Редит, вероватно многи нису ни чули, али пишем ове редове баш да бих ширу јавност упознао каква мржња и нетрпељивост влада у јавном простору према сваком ко има другачије погледе на свет од одређене групе људи која је рецимо окупирала ту друштвену мрежу. Баш они који се највише куну у слободу говора и траже више медијског простора, тамо где царују, а Редит је типична мрежа на којој анархисти и радикални левичари доминирају, заправо показују своје право диктароско и цензорско лице. За неистомишљенике не постоји ни промил шансе да тамо напишу ни добар дан.

За неупућене, Редит је мрежа замишљена као нека врста политичких форума где се учесници окупљају у разне заједнице и покушавају да искажу неко своје друштвено-политичко виђење. Неретко се могу прочитати прилично духовити ставови, понекад се јави и неко конструктиван, али махом су учесници екстремни левичари, анархисти, интернет револуционари и крајње антинационално оријентисан свет. Готово сто процентно учесници немају име и презиме, већ годинама пишу под којекаквим псеудонимима и без проблема можеш да доживиш да вас годинама вређа неко са неког бесмисленог налога, да износи најгоре лажи о вама, а да због те конспиративности не сноси апсолутно никакву одговорност. У односу на тровачницу каква је ИКС Илона Маска, ово је тровачница на куб, само што је нешто мање утицајна. Срећа у свему је што Редит у односу на ИКС нема толики утицај на медије, јер ипак на ИКСУ познате личности пишу под именом и презименом, па је самим тим кредибилитет ИКСА далеко већи. Но, није кредибилитет друштвених платформи главни проблем, већ понашање самих учесника, односно њихово поимање како функционише дијалог и политички живот. Учесници на Редиту залажу се за апсолутно прекид сваког могућег контакта са било ким ко не мисли као они, односно такав се изопштава из било какве дискусије, организовано му се пријављује налог како би му платформа исти угасила и тако се елиминише. Дакле, на овом микро плану демонстрирају се сумануте намере оних који би да једног дана управљају Србијом, а који би судећи по руковођењу на овој друштвеној мрежи у тако малој заједници, очито хапсили кога би стигли и забрањивали појављивање у јавном животу сваком ко није на њиховој линији размишљања. Да не идемо дубље и да не говоримо да су у јавни говор увели на мала врата најгоре увреде и претње према неистомишљеницима, чиме су показали искрено залагање да се неистомишљеник деградира, омаловажи, да је према њему све дозвољено и да не постоје лимити. Суштински, када би се домогли власти такви би организовали шпалире где би неистомишљеник морао да прође пљување, понижавање, можда премлаћивање, вероватно би га јавно ошишали до главе, вређали му породицу. Баш све оно што смо доживљавали у послератној Брозовој Југославији када се тако поступало према ”народним непријатељима”, а касније и према имформбироовцима током партијског сукоба када је Броз брутално елиминисао Стаљинове присталице унутар КПЈ.

Аутор ових редова иначе све ово пише на основу властитог искуства током краткотрајног боравка на тој мрежи. Без обзира на чињеницу што су ме многи који познају релације по мрежама одговарали да уопште пробам нешто да напишем на Редиту, ипак сам се одлучио да их не послуша и да пробам кроз један рационални приступ да се појавим на тој мрежи. Нисам желео псеудоним, јер увек ставове заступам под именом и презименом и одговарам за сваки изнети став. Чак сам и проучио правила која су успостављена за писање на тој мрежи, где је чак једно гласило- ”Не буди сероња”, што довољно говори о озбиљности и кредибилитету заједнице на тој мрежи која је то правило успоставила. Елем, написао сам три реченице у форми питања, баш онако како заједница захтева и поставио питање- зашто људи на мрежама често пишу под псеудонимом. У року од неколико минута имао сам на десетине најгорих увреда, пљувачину, испољавање најодвратније мржње и свима сам одговарао крајње пристојно без да сам према било ком неку оштрију реч упутио. Ипак, то није вредело, па су ме у најкраћем могућем року толико испријављивали како би ми угасили налог, што су успешно одрадили. Како сам неко ко не воли да одустаје, направио сам нови налог са кога чак ништа нисам ни написао, али пошто сам примећен да сам се поново појавио, кренула је канонада пријава и ту је мој боравак био завршен. Тада сам схватио колико је бесмислено уопште покушавати са тим имагинарним ликовима да оствариш неки вид дијалога, јер напросто ти људи не желе дијалог. Прича о дијалогу у Србији са одређеним друштвеним групацијама је немогућа, јер припадници тих заједница, а махом су то припадници разноразних пленума, зборова и ко зна чега још, једноставно не желе да разговарају са вама. За њих ви сте непријатељ, политички, класни, какав год. Ви нисте човек, ви сте нижа раса. Ви сте објекат који им стоји на њиховом револуционарном путу и који се мора по сваку цену уклонити, по могућству и физички. Зато, сваки дијалог са вама у њиховим очима сматра се издајом, јер дијалог са непријатељем је сам по себи издаја. То што вас и ставове које износите подржава већина народа, њих не занима. Када се буде спровела револуција, тај исти народ ће прихватити реално стање и беспоговорно ће слушати. За непослушне зна се, иде изопштавање из јавног живота, игнорисање, дискриминаторски однос, отказ са посла и стављање у положај да вам је немогуће нормално да живите и да се бринете о сопственој породици. Богу хвала да им покушај револуције није успео, али опет је добро да смо током трајања њиховог револуционарног заноса заиста видели на шта су спремни. Без трунке стида премлаћивали су људе, палили просторије владајуће странке, пуцали у неистомишљенике, јавно су говорили да су тзв.ћаци нижа раса, да би требало спалити тзв.Ћациленд, долазили су политичким противницима на кућне адресе, малтретирали су њихове породице, укућане… Данас када је тај напумпани балон пукао и када се народ почео да враћа из фазе хипнозе, ситуација је свакако далеко боља. Ипак, баш друштвене мреже попут Редита указују нам да код левичарских екстремиста још увек тиња та жеља за неком новом револуцијом, те да ће они кроз радикални став према сваком ко другачије мисли или ко је по њиховом суду колебљивац, поново покренути револуционарни занос који ће им дати крила за овде описане науме. Отуда, сада је сасвим јасно, један проценат грађана је заувек отписан у смислу да може икада да се врати у фазу нормалности, јер за њих је нормалност револуција. Према таквима не вреди ништа ни покушавати. Но, мора се сачувати онај већински део, посебно млад свет, од утицаја оваквих. Зато се свуда и на сваком месту морамо супротставити тој ненормалности, па макар то упорно чинили и на друштвеној мрежи каква је Редит.